Kako sam našla prvi pravi posao u digitalnoj agenciji?

I kako sam totalno fejlovala pre toga? 🙂

 

Kažu da je „jednom kad uđete u svet agencija“ posle sve lako, međutim…

Kako uopšte da dođete do tog prvog zaposlenja koje će vam otvoriti sva druga vrata, čak i ako ste kao ja bili više od 10 puta odbijeni na razgovorima? 🙂

Ovo je tekst o tome šta je sve vama potrebno da uradite da biste s vašim znanjem, veštinama i kvalitetom bili zanimljiviji budućim poslodavcima, ali je u isto vreme i moj lični osvrt na sve greške koje su mi kao svršenom studentu sociologije (?!?!) stajali na putu ka prvom radnom mestu u digitalnoj agenciji. 🙂

E sad, šta ovaj tekst neće biti?

  • Ovaj tekst neće biti prevod nekog američkog generic teksta o traženju posla
  • Ovaj tekst neće biti kvazimotivacioni tekst s porukom sve-se-može-kad-se-hoće, samo razmišljaj pozitivno
  • Ovaj tekst takođe neće biti saveti o tome kako da se ponašate na razgovoru i šta da obučete (jer su neki tamo psihološki tekstovi pokazali da određena boja šalje određenu poruku).

To je to.

Dakle, kad bih sad mogla, uz neku vremensku mašinu, da se vratim u prošlost i krenem na #agencylife put od nule, evo šta bih uradila. 

via GIPHY

1. Učestvovanje u vannastavnim aktivnostima tokom studija

U poslednjih par godina primećujem porast studentskih organizacija, kao i broja studenata koji se angažuju u organizacijama i na projektima. Ovakva angažovanja su izuzetno važna, i značiće vam kasnije više nego samo studiranje.

Gde sam ja pogrešila? Studirala sam sociologiju na Filozofskom fakultetu, a kao i svaki teorijski fakultet, ni moj nije funkcionisao u skladu s vremenom u kome živimo. Surova realnost je da, čak i u 2018. godini, konferencija i projekata na mnogim državnim fakultetima nema, a studenti se pasivno i nezainteresovano drže svojih knjiga, skripti i predavanja, verujući da je to utaban put ka poslu. Ja sam prvi deo svojih 20-ih (realno, najboljih) godina provela učeći gomilu teorije, bez ikakvog praktičnog iskustva.

Šta vi možete da uradite? Angažujte se na svim projektima, na vašem ili drugom fakultetu, koji se bave oblašću koja vas zanima.

Šta mislite, zašto se u svakom ćošku srpskog marketinga nalaze bivši AIESEC-ovci i zašto ih ljudi u šali nazivaju „sektom“? 🙂

Jer su ovakva angažovanja vaš prvi networking, i jer se na razgovorima za posao i te kako vidi razlika između običnog kandidata i onoga ko je potekao iz neke studentske organizacije i ko ima iskustva u vođenju projekata i timskom radu ( i to vam kažem ako neko ko je intervjuisao desetine kandidata do sad).



2. Druženje sa onima koji vas motivišu i inspirišu

Imam 31 godinu i sad, kad pogledam unazad, kao svoju najveću karijernu grešku izdvajam provođenje previše slobodnog vremena sa ljudima koji me nisu motivisali da se angažujem po pitanju karijere. U periodu 3. i 4. godine fakulteta najviše vremena provodila sam sa koleginicama koje su imale za cilj udaju, decu ili bilo kakav posao poput konobarisanja (što je naravno sasvim u redu, osim ako vi ne želite nešto drugačije) uz priču o tome kako živimo u zemlji u kojoj nema posla naročito za nas uboge sociologe.

Tek kasnije, širenjem kruga poznanika, počela sam da provodim više vremena sa prijateljima s kojima mogu da diskutujem o poslu, idejama, kreativnosti, poslodavcima, poslovnoj kulturi i to je ono što je za mene predstavljalo odskočnu dasku za sve što sam kasnije radila.

Znam da zvuči surovo, ali nijeŠta vi možete da uradite? I dalje možete da se družite sa svojim prijateljima, ali da posvetite jedan deo svog vremena komunikaciji i diskusiji sa ljudima koji vas motivišu, inspirišu, uče novim stvarima i podstiču na razmišljanje. Sada imate veliki broj Facebook/LinkedIn grupa koje se bave određenim temama, i one su odlična početna tačka za širenje vaših vidika.

You’re the average of the five people spend the most time with,” Jim Rohn

3. Velika želja i motivacija nisu jedini preduslov za dobijanje prvog posla

Reći ću ovo veoma direktno – velika želja i motivacija nisu ni blizu dovoljni da dobijete prvi posao. 🙂

Ipak, kada sam kao svaki nadobudni diplomac tražila prvi posao, imala sam lep CV i položene kojekakve kurseve tipa Google, Udemy, Hubspot, itd. Zvali su me na razgovore u agencije i korporacije. Bila sam fina, pristojno obučena i imala pripremljene odgovore na sva dobro poznata HR pitanja. Kao i svaki štreber, odradila sam sve po PS-u. 🙂 Isto tako, imala sam tremu i nimalo konkretne odgovore kad su mi postavljana pitanja iz prakse. I nisam dobila posao. Nijedan.

Zapravo, toliko često sam „poljubila vrata“, da sam u jednom momentu bila potpuno očajna, pitajući se šta ne radim kako treba.

Danas se čak i za neplaćene prakse, a naročito za poslove, traži nekakvo praktično predznanje. Ono može biti freelance iskustvo, rad na projektima, rad za fakultet, a često će vam se tražiti i da uradite i kreativno-strateški zadatak pre razgovora za posao. Za ovo postoji konkretan razlog – naš obrazovni sistem ne priprema studente na realno stanje na tržištu rada i poslodavci to znaju, jer su intervjuisali te studente i znaju razliku između teorijskog znanja i onoga što je potrebno za praktično obavljanje posla. Naročito kad je u pitanju digital koji se menja brže nego što mi stižemo da pročitamo sve apdejte.

Šta vi možete da uradite? Online i offline kursevi su samo jedan mali početak, ali dobra vest je da lako možete i sami da iskusite šta znači biti digitalac. Ako mi ne verujete, pročitajte tekst Kako da postanete digitalac za 9 dana i videćete razliku između onog što ste do sad teorijski naučili i onoga što je potrebno da znate. 🙂



4. Kontakti i preporuke za otvaranje vrata

Kad smo već dotakli teme druženja sa pravim ljudima, podjednako je važno da se istim tim ljudima preporučite/zamolite ih da vas preporuče na svom radnom mestu.

Moja greška je u tome što mi je bilo neprijatno da nekome nešto tražim, jer sam se osećala kao da ću time svoje poznanike dovesti u nezavidan položaj. Takav stav vam neće pomoći, a pritom je i vrlo neosnovan o čemu svedoči i to da sam kasnije veći deo poslova koje sam radila u oblasti digitala dobila na osnovu preporuke drugih ljudi koji su o meni govorili lepe stvari.

Zapravo, za poslednje 2 godine prijavila sam se samo na jedan razgovor za posao. S druge strane, bila sam pozvana na bar 20. Nije loše za nekoga ko mesecima nije mogao da nađe posao. 🙂

Šta vi možete da uradite? Poslova ima i ljudi su spremni da preporuče nekoga kome veruju, jer što reče jedan moj prijatelj „agencije plaču za dobrim kadrom“ :). Zato pitajte, šaljite poruke, tražite. Otvoriće vam se više vrata nego što mislite, a kasnije, što više iskustva stičete, više ćete ponuda dobijati.

5. Prvo praksa, pa tek onda posao

Sve je manji broj ljudi koji dolaze u svet digitala direktno na neku plaćenu poziciju, a za ovo postoji i konkretan razlog koji sam gore usput pomenula. Digitalci imaju specifičan skup veština, a rad u agencijama podrazumeva i da osoba ima određena interesovanja, način rada i posvećenost. Kako je u pitanju zanimanje koje se ne uči na fakultetima, bar ne onaj praktični deo, agencije se odlučuju za obuku praktikanata pre samog zaposlenja. Ta obuka služi da vi ocenite poslodavca i on vas, da osetite kako funkcioniše sistem (svaka agencija ima svoj), da steknete brzinu u radu rutinskih poslova, itd.

Moja greška je što nisam od starta konkurisala za praksu, već sam se javljala za poslove. Ta odluka bila je podstaknuta onim klasičnim socijalističkim pričama o tome kako posle državnog fakulteta ide posao i sigurna plata. Ovo više ovako ne funkcioniše i što pre se prilagodite, brže ćete napredovati.

Šta vi možete da uradite? Dozvolite sebi da budete racionalni, i prijavite se za praksu. Postoji bar tri razloga za to:

  • Postoje agencije koje nude plaćene prakse, ukoliko je novac neophodni činilac;
  • Bolje je raditi tri prakse po 2 meseca i steći veeeliko iskustvo, nego 6 meseci čamiti na Birou i javljati se na oglase za posao;
  • Broj ljudi koji ćete upoznati na praksama će biti vaš najveći socijalni kapital koji će vam kasnije pomoći u daljoj karijeri.




Najbolje vreme za prakse je period apsolventskog staža ili leto između predavanja, a preporuka je da pronađete agenciju koja vam se dopada i da se sami javite.

***

Na kraju, kako je izgledao moj put ka digitalnim agencijama? Primenila sam sve gore navedene korake, a hronološki je izgledalo otprilike ovako:

  1. Posećivanje većeg broja konferencija, predavanja i edukacija iz oblasti marketinga i upoznavanje ljudi na tim događajima.
  2. Praćenje trendova, online učenje i polaganje kurseva kako bih imala tehničku potkovanost, iako iskustva još uvek nije bilo.
  3. Pronalaženje freelance posla koji je bio malo plaćen, ali mi je dao potrebno iskustvo i mogućnost da kažem da sam imala svog prvog klijenta.
  4. Prijava za praksu u digitalnom odeljenju marketinške agencije i rad na istoj od dva meseca.
  5. Prijava za posao u drugoj agenciji, ali ovog puta sa tehničkim znanjem, odrađenom praksom, freelance iskustvom i uz preporuku prijatelja kog sam upoznala na jednoj od edukacija.

Posao sam dobila, i kasnije je sve išlo veoma lako. 🙂

Ukoliko nakon svega ovoga imate još snage za čitanje, rešite test i saznajte da li ćete preživeti rad u digitalnim agencijama i kako da se pripremite za ono što vas čeka na prvoj praksi. 🙂

Una Autor članka

Komentari su onemogućeni